Pismo

Štef i Ivek krenuli na skijanje. Vozili se nekoliko sati i uhvatila ih jaka oluja. Sklonili se na neku farmu i zamolili zgodnu gospođu koja im je otvorila vrata da kod nje prenoće.
- Ma znam da je vani grozno, ali nedavno sam ostala udovica pa bi ljudi mogli svašta pričati ako vam dopustim da prenoćite u kući. - reče udovica.
- Ne brinite! - reče Štef - Mi ćemo prespavati u štali, a čim se vrijeme popravi, odlazimo!
Žena pristane i njih dvojica prespavaše u štali. Ujutro se vrijeme popravilo i oni krenuše na put. Ostatak vikenda proveli su uživajući u skijanju. Oko devet mjeseci kasnije, Štef je iznenada dobio pismo od nekog odvjetnika. Trebalo mu je neko vrijeme da shvati da se radi o odvjetniku one zgodne gospođe s farme. Ode on kod Iveka, pa ga pita:
- Čuj, sjećaš se one zgodne udovice kod koje smo prespavali kad nas je na skijanju uhvatila oluja?
- Da, sjećam se. - odgovori Ivek.
- Jesi li ti možda usred noći ustao i posjetio gospođu?
- Pa, jesam. - reče Ivek zacrvenjevši se jer ga je Štef prokužio. - Moram priznati da jesam.
- I, jesi li se možda predstavio mojim imenom umjesto da joj kažeš svoje?
Ivek je problijedio.
- Da, jesam, sorry, stari. Zašto pitaš?
- Nedavno je umrla i sve mi ostavila. - kaže Štef.